Историјат

Филозофски факултет у Новом Саду основан је посебним законом који је донела Скупштина НР Србије јуна 1954. године, да би потом Републичко извршно веће образовало Матичну комисију са задатком да, у својству привремених факултетских органа, припреми почетне наставне планове, изабере вршиоца дужности декана, прве наставнике и административно-техничке раднике, да припреми зграде и друге услове за почетак рада факултета. Матична комисија, у саставу: Александар Белић, Павле Савић, Велибор Глигорић, Васа Чубриловић, Боривоје Дробњаковић, Младен Лесковац, Миљан Мојашевић, Тадија Пејовић и Спасоје Чобански - већ на првој седници за вршиоца дужности декана изабрала је др Боривоја Дробњаковића, декана Филозофског факултета у Београду, и одлучила да се образује шест студијских група: за историју, за јужнословенске језике, за југословенску књижевност, за енглески језик и књижевност, за немачки језик и књижевност, и за математику са физиком. Половином септембра исте године Матична комисија је изабрала прве наставнике: Младена Лесковца, др Миливоја Павловића, др Миту Костића, Ђорђа Сп. Радојчића, др Петра И. Поповића, др Мирка Стојаковића, др Петра Ђорђића, др Ивана Поповић, др Павла Ивића, др Богољуба Станковића и др Милутина Гарашанина.

Будући да је Факултет (као и у исто време основани Пољопривредни) улазио у састав Београдског универзитета, што значи да се подразумевала и кадровска и свеколика друга помоћ БУ, уз прву "поставу" наставника, а чинили су је одреда великани српске науке и културе (они млађи су се управо у овој средини остварили), већ прва генерација студената, уписана између 5. и 15. септембра, приспела безмало из свих крајева тадашње Југославије, могла је да рачуна да је уписала добру школу. А дошла је у Нови Сад, у Војводину, која је још у XVIII веку (1774. године) имала понуду бечког двора да отвори високу школу, дату с намером да се одврате српски младићи од одласка на школовање у Русију, али се томе успротивила Угарска дворска канцеларија. Исту судбину имало је и неколико других иницијатива. Тек је 1920. године, као део БУ, у Суботици отворен Правни факултет. Вишенационална Војводина, са завидним достигнућима и у материјалном и у духовном погледу, са знаменитом Матицом српском и драгоценим искуствима њених школараца, стицаним раније у Јегри, Пешти, Бечу, Пожуну, а касније у Београду, Загребу и Љубљани, са богатим књижевним фондом Библиотеке Матице српске, уз завидан економски потенцијал - била је предодређена и спремна за установу овакве врсте. Били су то почеци који су се доживљавали као природно "израстање" једне средине, а каснији успех, који карактерише завидан успон за протеклих педесет година, као неизневерено очекивање. Његов успех је "прорекао" велики Александар Белић (али не само Филозофског факултета него и Новосадског универзитета, који ће бити основан шест година касније):
"Ја најдубље захваљујем на части која ми је указана да отпочнем предавања на Филозофском факултету у, надајмо се, ускоро потпуном и осамостаљеном Новосадском, или боље, Војвођанском универзитету. У исто време ја Вам захваљујем што сте ми тако дали прилике да изјавим... овде, у срце Војводине, своју особиту радост, што је Војводина - која је већ одавно то заслуживала и која се одавно показала да је достојна да и у својој средини има универзитет којем је добар развитак морално већ унапред загарантован - тај универзитет и добила." (1. децембар 1954. године)

Факултет се убрзано и плански развијао, с великим ентузијазмом његових посленика и уз свестрану подршку друштвене заједнице. Кадровски се попуњавао (у почетку, разумљиво, довођењем у Нови Сад или већ афирмисаних научника или талентованих младих људи који су тек овде започели да граде универзитетску каријеру, да би касније почео да се ослања и на своје најбоље студенте; школске 1961/62. године на трима студентским групама је отворио постдипломске студије, а 1969. године на Факултету су одбрањена прва два доктората), за кратко време је засново библиотеку за потребе наставе и науке, смишљено подстицао развој научноистраживачког рада (и индивидуалног и тимског, чиме је Нови Сад предњачио и у оквирима тадашње Југославије), покренуо своју прву едицију - Годишњак Филозофског факултета у Новом Саду и, што је посебно важно, без комплекса инфериорности тек основаног факултета, укључио се у међууниверзитетску и међународну сарадњу. Отварањем нових студијских група пратио је потребе заједнице а пре свега вишенационалне Војводине: 1957. године отворен је Лекторат, а 1959. године Катедра за мађарски језик и књижевност (те године је уписана и прва група од 30 студената), 1961. године прве студенте уписала је Катедра за словачки језик и књижевност, 1981. године основане су катедре и отворене студијске групе за румунски језик и књижевност (Лекторат 1974. године) и за русински језик и књижевност (Лекторат 1972. године). Школске 1961/62. године Факултет је основао катедре и уписао прве студенте на студијске групе за русински језик и књижевност, за француски језик и књижевност, за хемију, за физику, за биологију, нешто касније и за географију. Факултет је, на иницијативу Покрајине, 1968. године добио улогу оснивача три самостална научна института - Института за лингвистику, Института за хунгарологију и Института за историју Војводине, који ће касније (1976. године) интеграцијом ући у његов састав. Разнородног састава и прегломазан (са 14 студијских група), Филозофски факултет се 1969. године раздвојио на два факултета - Филозофски и Природно-математички. Студијска група за педагогију отворена је 1972. године, а за психологију 1982. године. Катедра за социологију и филозофију 1978. године заснива студијску групу за марксизам, да би се касније, у склопу шире дезидеологизације друштва, уместо ње формирале две студијске групе - за социологију и за филозофију. Класичне науке негују се у склопу Одсека (раније института односно катедре) за историју, а фолклористика и народна култура на одговарајућим одсецима.