Трибина Одсека за психологију - Несуицидално самоповређивање младих

Трибина Одсека за психологију - Несуицидално самоповређивање младих, ће се одржати 20. децембра у 16:30, сала 114.

Самоповређивање је адолесцентни феномен. Чак 2 од 10 адолесцената узраста од 14 до 21 године има искуство намерног самоповређивања. Постаје све озбиљнији јавно здравствени проблем који захтева интервенцију система обзиром да представља рефлексију али и узрок значајног стреса. Шта знамо и шта можемо да урадимо?
Самоповређивање је намерно, репетитивно и директно наношење лакших физичких повреда сопственом телу, без свесне суицидалне интенције. Учесталост несуицидалног самоповређивања међу младима у развијеним земљама се креће од 13% – 23% и повезано је са високом стопом коморбидитета са другим психијатријским поремећајима (поремећајима расположења, болестима зависности и екстернализованим поремећајима).
Обзиром да се самоповређивање већином одвија у тајности, тешко је проценити стварну учесталост овог проблема. Такође, често се у литеретури срећу бројке добијене из болничких установа, мада већина младих који се самоповређују ни не дођу до лекара.  Разлози и интензитет самоповређивања варирају, а најчешћи видови су: посекотине, гребање, урезивање, кидање коже, чупање косе, опекотине, уједање, лупање главом, ударање и друго. Злоупотреба психоактивних супстанци и поремећаји исхране се не укључују у самоповређивање. Типично је да почиње у адолесценцији од 12. до 15. године. За многе, самоповређивање је пролазни маладаптивни метод суочавања са стресом које се јавља ретко, док за неке остаје образац који се понавља и опстаје и у одраслом добу. Истраживања указују да се јавља нешто чешће код девојака, али и да постоји разлика у начину самоповређивања. Девојке су склоније да користе видљивије облике самоповређивања, као што су посекотине или гребање, док младићи чешће користе форме које нису толико видљиве, као рецимо намерно учествовање у тучама како би задобили повреде.
Карактеристике самоповређивања:
–          приватни чин, ради се у тајности
–          често не захтева медицинску помоћ
–          има форму ритуала, компулзиван
–          често се понавља
–          понављане епизоде самоповређивања повезане су са покушајима суицида
–          став окружења: осуђујући, немају разумевања, незаинтересовани
–          за младу особу имају неку сврху
Однос самоповређивања и суицидалности је комплексан. Већина самоповређивања није повезана са суицидалном намером, ипак особе које се самоповређују су у сто пута већем ризику да изврше суицид у односу на општу популацију те свако самоповређивање заслужује пажњу и процену стручњака.
Појачан надзор или одузимање средстава за самоповређивање, критика, осуда, не може спречити самоповређивање. Често се тада проналазе алтернативни видови самоповређивања, млади то раде у тајности, не желе више да причају на ову тему, при том имају осећај губитка контроле и да им други одузимају одговорност.
Помоћ није ако им кажемо “Не треба то да радите!”. Треба разумети функцију тог понашања која ће нас усмерити и на бољи план интервенције. Најчешће функције самоповређивања су:
–          90% регулација афекта (регулација негативних емоција)
–          самокажњавање, идеје кривице
–          анти-дисоцијативно дејство (поништава се осећај празнине, недостатка емоција)
–          регулација суицидалних мисли ( “боље да се повредим, него да се убијем” )
–          регулисање односа са другима ( показивање другима колико је интензивна емоционална патња)
–          повезивање са вршњацима (припадност групи)
–          тражење узбуђења 
Третман избора су психотерапијске интервенције, док психофармакотерапија има своје место једино у случају коморбидитета са другим психијатријским поремећајима. Ако адолесцент који се самоповређује осети да друга особа може да разуме његово понашање и да је спремна да саслуша, то ће је/га охрабрити га се отвори и говори о својим осећањима. Ово може бити почетак здравијег начина суочавања са тешким осећањима.