Беседа доц. др Наташе Драгин

На данашњи дан, када Црква прославља заједничку успомену на своје светитеље, равноапостолне Ћирила и Методија, група библиотекара са нашег факултета, морамо рећи, правих ентузијаста, организује последњих година обележавање Дана словенске писмености чувајући тако од заборава тај велики празник словенске културе. У нашој средини, нажалост, за разлику од праксе у другим словенским земљама, ниједна значајнија научна или културна институција не носи име словенских просветитеља, па онда и не изненађује што и тај дан пролази готово незапажен, а ако се и обележи, то је обично веома скромно и у малом кругу људи. Значај подухвата библиотекара утолико је већи и зато им сви ми, и наставници и студенти, дугујемо захвалност, али их уједно и молимо да истрају у овој лепој идеји, пре свега због генерација које ће доћи.

Сваке године, дакле, окупи нас једна стара књига из богате словенске рукописне баштине. Овога пута то је један релативно кратак текст од стотинак стихова, који се обично помиње под именом Проглас или Пролог светог јевенђеља, што би највише одговарало ономе што данас зовемо предговор или уводна реч. Поред тога што представља драгоцено историјско сведочанство о почецима словенске христијанизације, овај текст има и неспорне књижевне вредности, па се о њему говори и као једном од најблиставијих примера дидактичке поезије у раном средњем веку. Данас са сигурношћу можемо рећи да он улази у ред најстаријих оригиналних састава на словенском језику, а врло је могуће и да је најстарији. Због нерешеног питања ауторства и своје неспорне старине, дуго је привлачио пажњу многих научника, међу којима су и најистакнутија имена светске славистике, попут Р. Јакобсона, А. Вајана, Е. Георгијева и др. Заступници тезе о Константину Преславском као аутору Прогласа остали су у мањини, будући да данас слависти овај текст углавном приписују другом Константину, св. Ћирилу. Најубедљивије аргументе у том погледу пружио је Р. Јакобсон, а они се заснивају на језичкој, стилистичкој и тематској анализи Прогласа, који се са доста вероватноће може довести у везу са књижевном делатношћу св. Ћирила. Како се претпоставља, текст је настао за потребе његове великоморавске мисије. Могао је бити написан пред пут у Моравску или за време боравка у њој, у сваком случају у периоду од 863. до Ћирилове смрти 869. године. Он открива, дакле, још једну димензију личности св. Ћирила, који није био само први словенски вероучитељ и проповедник, утемељитељ словенског писма и првог књижевног језика, богослов, философ, полемичар и апологета икона него и први оригинални писац на словенском језику. У ово, уосталом, и није тешко поверовати, будући да се у служби која му је посвећена, између осталог, веома надахнуто велича и његов књижевни таленат. У нашој средини пажњу на Проглас скренуо је Ђорђе Сп. Радојичић, који га је превео на савремени српски језик и под именом Константина-Ћирила објавио у антологији Старо српско песништво 9.-18. века. Том приликом он истиче да је реч о најстаријој словенској оригиналној песми.

У словенској рукописној баштини, иначе, Проглас није сачуван у великом броју преписа, а јавља се у споменицима од 13. века. У ћирилској заоставштини обично се помињу четири преписа, од којих су три српска (један из 13. и два из 14. века) и један руски из 16. века. Најстарији поменути препис српском редакцијом из 13. века налази се у једном хиландарском зборнику и претходи тексту четворојеванђеља. Због световног имена писара који се у њему помиње, за овај зборник се претпоставља да је бар делимично преписан негде у Србији. У њему се Проглас именује као “блаженаго учитеља Костантина философа слово”. Језичка анализа текста показала је присуство извесног броја руских и старословенских црта, што је посебно занимљиво, јер јасно упућује на постојање ранијих предложака. Све то, дакле, сведочи о томе да је у то рано време Проглас кружио по словенским земљама и, нема сумње, био много чешће преписиван него што би се то могло закључити на основу сачуваних рукописа.

Прави смисао и значај Прогласа може се сагледати само у светлу свеукупних духовних стремљења тога доба, која су се, између осталог, на тако упечатљив начин осликала и у животу и мисионарској делатности његовог аутора.

Константин-Ћирило поживео је свега 43 године (826-869). У тако кратком животном веку постао је један од најученијих људи свога времена, па, ипак, његов биограф има потребу да нагласи да се истицао више скромношћу него ученошћу. Учествоваће у три мисије своје, тада, моћне царевине и, као странац, за веома кратко време стећи ће уважавање свих словенских племена. После арапске (855-856) и хазарске мисије (860-861), позив великоморавског кнеза Растислава 862. године затекао га је већ исцрпљеног и оронулог здравља. У том тренутку он је предавач философије на цариградском универзитету. Још једном, и у овој трећој, чини се, и најтежој мисији он ће потврдити своју велику пожртвованост и самопрегор. Ако кроз ту његову одлуку да створи словенско писмо и ипак крене на пут покушамо да сагледамо и његов унутрашњи духовни профил, можемо слободно рећи да је Константин Философ био човек који је живео своју философију - од ране младости до краја живота. Наиме, једном упитан шта је то философија он одговори, како каже његов биограф, не размишљајући дуго: “То је познавање онога што је божје и што је људско, колико се човек може приближити Богу, и учи човека да врлином постане обличје онога који га је створио”. Јасно је, дакле, зашто се, и поред све учености и угледа који је уживао, Константин није могао задовољити улогом салонског интелектуалца византијског естаблишмента. Да је то остао, вероватно данас и не бисмо разговарали о њему.

Ако са ове временске дистанце покушамо да сагледамо значај његове верске мисије међу Словенима, могли бисмо рећи да је он у најмању руку био тројак: историјски, културолошки и језички. Усвајањем глагољице као првог словенског писма Словени у пуном смислу речи постају народ, прекорачујући тако праг који их из праисторије уводи у историју. Стварањем старословенског као првог књижевног језика они се повезују са самим извориштем европске културе, грчким језиком, на коме су написана најзначајнија дела европске философије и књижевности, као и сам Нови завет. Превођењем изборног јеванђеља словенски народни говор промовише се у свети језик култа, постајући уз грчки и латински трећи литургијски језик тога доба на европском тлу. Дакле, усвојивши писмо, књижевни језик и хришћански култ Словени се профилишу као зрела етничка скупина која је у потпуности оспособљена да заузме своје место у новом цивилизацијском кругу хришћанских народа. Основна порука коју је св. Ћирило целокупним својим животом и делатношћу настојао да предочи Словенима у књижевној форми сажела се у тексту Прогласа. Како сам рече, “много ума у малој речи казујући” она нас и данас подсећа и опомиње на то да нема културе без култа, јер ако се из одређене културе истисне један култ, његово ће место засигурно заузети други. Целим својим бићем он се, наравно, залагао за увођење хришћанскога култа међу словенска племена дубоко свестан да се то може постићи само преко писаног облика културе. Ова основна порука словенске мисије актуелна је и данас, а на симболичан начин она је представљена и на иконама светих Ћирила и Методија, који се обично приказују заједно тако што Методије, као први словенски архиепископ, држи путир – симбол хришћанскога култа, а Ћирило свитак са словима азбуке – симбол књижне, писане културе. На народима је, уосталом, као и на појединцима да се свесно приклоне и одаберу, што су Словени и урадили. Овај њихов избор био је од пресудног значаја за уобличавање европске културе. Европа је тако почела да заокружује своје хришћанско лице. Највећа заслуга за то припада управо Солунској браћи, која данас не само да представљају духовну својину свих европских народа него су и патрони Европе.

Иако се већ у IX веку јављају видљиви наговештаји будућег раскола између Рима и Цариграда, који ће, као што знамо, уследити два века касније, све хришћанске цркве ће од самог свог оснивања уврстити Ћирила и Методија у свој календар и празновати их као светитеље. Да је њихов култ веома рано успостављен, сведочи нам Асеманијево јеванђеље, старословенски глагољски споменик из XI века у којем се на дан свога упокојења помињу оба брата (под 14. фебруаром св. Ћирило, а под 6. априлом св. Методије). О раном празновању ових светитеља сведоче нам и најстарији сачувани редакцијски рукописи, руско Остромирово јеванђеље и српско Мирослављево јеванђеље. Од тог раног периода словенског јединства, оличеног и у Ћириловом покличу Слушајте, словенски народе васцели, протекло је више од једанаест векова. Идеја панславизма за то време, као што знамо, замирала је и васкрсавала како су се смењивале различите историјске епохе. Кроз сва та превирања и ломове различитих идеолошких програма, личност св. Ћирила остала је до данас нераскидива спона између словенског истока и словенског запада, о чему, на свој скроман начин, сведочи и наш данашњи сусрет са гошћом из Словачке, као и изложба коју ћете имати прилике да видите.

Доц. др Наташа Драгин