О Прогласу

Делови студија из књиге Проглас Константина-Ћирила
(Братислава : Перфект, 2004.)

Миленијумски лук

Догађаји започети доласком Константина-Ћирила и Методија на наше просторе и њихове активности, у распону од христијанизације до културне делатности, убрајају се у књижевна и културна чуда света. Значајно је, у историји човечанства не тако често, трајност овога дела. Више од хиљаду година Проглас не престаје да буде актуелан, штавише он стално подстиче нова научна истраживања, инспирише уметнике, песнике, музичаре...

И други народи сматрају Солунску браћу својима и св. Ћирило и Методије су, на неки начин, постали патрони Европе. Зато је, у времену либералних тежњи, када се бришу традиционалне вредности, потребно веома правилно прочитати поруку Солунске браће. Да појам генијалног није данас тако често у употреби, могла би се њиме описати њихова генијална интуиција којом су предвидели не само развој цивилизације, него и правила која треба ригорозно поштовати, уколико цивилизација жели да има будућност. За нас је било судбински то што су дошли управо код нас, што су овде (у Моравској) посејали семе, које стално даје плодове, и које, верујемо, нико не може уништити. Можда ово звучи превише смело и нескромно, али њихов долазак и дело донели су нам нову посебност. Добили смо дар са којим би требало да поступамо врло промишљено, што потврђује и искуство везано за настанак овог издања Прогласа.

Да ли је то била случајност? На изложби сликарке Јохане Амбрушове, која је организована после њене смрти, нашли смо препис Прогласа на глагољици (стручњаци знају да је она била ћерка позатог научника Јозефа Амбруша и признате ликовне уметнице, академске сликарке Едите Амбрушове), који је кориговао још један ентузијаста, професор Шимон Ондруш. Лепота облика глагољице инспирисала је младу талентовану ликовну уметницу за уметничку транспозицију. Њена и зложба била је допуњена иконама, које је, у складу са правилима иконописања, са посебним заносом осликала Едита Амбрушова. За овај необични Проглас, који је превео професор Еуген Паулини, а препевао др Вилијам Турчањи, можда и не постоје боље илустрације од радова ових двеју уметница. Пут до издавања Прогласа био је дуг и тежак, али књига која велича проповеднике хришћанске вере и оне који и после једног миленијума ову поруку извршавају и оживљавају, најзад је угледала светло дана. Проглас данас поново излази пред словачку јавност да је подсети на то какво благо су нам оставили преци, да нас упозна са поруком векова и да допринесе очувању свести о вредности тога дела.

Тако се миленијумски лук затвара. Проглас је поново овде, да нас подсети да је био написан за нас, Словаке, али и за све људе добре воље.

***

Шимон Ондруш
Настанак словенског писма у ИX веку

Творац првог словенског писма био је Константин-Ћирило, Методијев брат. О томе говори и 14. поглавље хагиографског списа Житије Ћирилово. У трактату О писменима, монах Црноризац Храбар, (могуће, св. Наум) пише о настанку словенског писма. Трактат је настао око 900. године. У њему се истиче да је Константин могао да се ослања на тзв. мало писмо (курзив), које је имало 24 слова за оне гласове које су користили Словени, али Словени су имали још 14 гласова који нису постојали у грчком језику. Константин је зато морао да измисли потпуно нова слова. Тим писмом Константин је написао прве преводе са грчког језика на словенски дијалекат којим се говорило у Константиновом родном месту, Солуну. У тој средини се говорило не само грчки и латински, него и словенски и хебрејски. Константин и Методије, заједно са другим мисионарима (Климент, Наум, Ангелар, Сава), дошли су 863. године у Великоморавску државу, где су наставили са духовним, преводилачким и књижевним радом. Њихова дела била су прожета елементима словенског дијалекта којим се говорило у Великоморавској држави – словачко-моравског. После Методијеве смрти, 885. године, старословенска књижевност настајала је и на словенском Балкану, у Бугарској, посебно у Македонији, где су радили Климент и Наум. Тамо је словенско писмо било обогаћено кружним и троугластим облицима. Према речима финског слависте Кипарског, кругови би требало да представљају бесконачност и бесмртност, а троуглови три божија лика. Касније је то писмо доспело из Македоније и до Хрвата и тамо је добило четвртаст и правоугаони облик. У Хрватској је настало и име овог писма – глагољица и то од речи глаголати што значи „говорити, рећи”.

Црноризац Храбар бележи да је Константин могао да се ослања на грчко писмо, јер су и Словени имали 24 гласа. Пронашавши решење за 14 специфичних словенских гласова (назали, јерови, ч, ж, ш, и) Константин се показао као врсни филолог и фонетичар. Назалну графему за оН осмислио је на основу графеме о додавши јој знак назалног изговора. Слично је урадио и приликом са слов ом за назално еН. И за знакове за полугласе (редуковане самогласнике) основа су му била слова о и е. Задњи полуглас се изговарао између о-у, па је зато проширио знак за диференцијски елеменат. Предњи полуглас се изговарао између е-и, па је и знак за е проширио диференцијским елементом. Знак за ш је преузео из хебрејског писма. Знакове за ч, ж морао је сам да осмисли. Глагољицом је писана већина старословенских текстова (мисал, четири јеванђеља, избори из јеванђеља, псалтир, молитвеник, проповеди и биографије с ветаца). Глагољицом су написане и легенде Живот Константина и Живот Методија, које су касније преписане ћирилицом. Константин је глагољицом написао и хвалоспев за словенско писмо и словенске преводе Библије – Проглас. И тај текст је касније доживео неколико преписа ћирилицом.

Ћирилица је настала у Бугарској, 30-40 година касније од глагољице, заслугом цара Симеона и његових великих духовника Константина Преславског и Јована Егзарха. У ћирилици је механички преузето велико грчко писмо (унцијала), како нам показују ћириличка слова за г, д, т, п, и. Ћирилицом су написана три већа старословенска споменика – Савина књига, Остромирово јеванђеље, Супрасаљски зборник (проповеди и житија светаца). У X веку, словенска књижевност писана на ћирилици, проширила се из Бугарске у Кијевску Русију. Модификовану ћирилицу користе православни и гркокатолички Словени (од Јужних Словена Срби, Македонци и Бугари, од Источних Руси, Украјинци и Белоруси).

Код Западних Словена је од XИ века било у употреби латинско писмо. Њиме су написани и старословенско-словеначки Фризински одломци (словеначке молитве и проповеди). Словенци их називају Брижински споменики. Латиницом пишу Словени католичке и протестантске вероисповести (од Западних Словена Чеси, Словаци и Пољаци, а од Јужних Словенци и Хрвати).

***

Вилијам Турчањи
О Прогласу

... Да бисмо правилно схватили Проглас, треба га читати заједно са биографијом Константина (Ћирила), првом словачком и словенском прозом. Ово књижевно благо, одмах после Ћирилове смрти и под надзором брата Методија, вероватно је написао св. Климент Охридски. Кључну улогу у биографији Константина-Ћирила има 14. поглавље, у којем се говори о проналаску глагољског писма за старословенски језик којим су говорили Словени у околини Солуна, а који је био веома близак и језику Словена у Великој Моравској.

Глагољицу (од старословенског глагола глаголати „говорити”), прво наше писмо, измислио је Константин, када је за свој „проналазак” најпре тражио сагласност од цара, а затим је за њега измолио и помоћ Божију...

... Проглас је, заиста, најлепше, јединствено слављење Писма и Речи, односно Другог Божијег лика Христа у њима! Чак и само слово с, које се у глагољици назива слово, својим сликовним обликом исказује прве, већ цитиране речи из Јеванђеља по Јовану! У том „сликовном” писму слово с горе има круг (као симбол Бога, Божије бескрајности, без почетка и краја), из које надоле израста троугао као симбол Светог Тројства. Дакле, ова слика сама говори да „у почетку бјеше ријеч” (Христос, друго Божије обличје), и да је то било код Бога-Оца и да заједно са Светим Духом чини саставни део Светог Тројства ...

У вези са Светим Тројством, Константин је одабрао и стих, већ поменути триметар, три стопе од којих свака има по два слога. Као да већ сама метрика стиха са три четверца наговештава Свето Тројство, а четворка четири крака крста, симбол спасења и распећа Христовог. А у тројство троструких анафора (песничка фигура где се на почетку стихова понавља иста реч), означених везником и, словенским слишите (у преводу „слушајте”) и именицом реч (у стиховима 19-27), Константин је користио још једну песничку фигуру, парономазију (две речи са заједничким кореном), и то словени-слово, којом, као да је изводио порекло Словена од слова (од Христа) видевши у словенском народу „нов одабрани народ Божији”. И заиста, композиција, односно, уметничка страна Прогласа, може да се пореди са најсавршенијим светским песничким композицијама.

Са словачког превела Зузана Тирова